pola moga svijeta
naposletku
Balašević u pozadini...tuga u duši.
Ništa nije kako treba...sve ide nizbrdo. Čega god se uhvatim sve ispari kao izmaglica.
Ne živi mi se...sve nekako prolazi mimo mene..kriziram..po pitanju svega...ne mogu da upravljam ni sa čim.
Digla bi ruke od svega...nemam snage više gurati napred. Truditi se za nešto za šta ne znam ni da li je pravo. Iz dana u dan...sve ukazuje da nije.
Svakim danom sam manje srećna..zavaravam sebe da će proći..ne znam.
Ubija me sitnicama....ne oseti trenutak sreće koji mi je potreban. Samo malo želim...a dobijam sve suprotno.
Njegovi postupci govore da sam ja ta koja je nezrela...ne shvatam...i sve ostalo...
Možda je tako...ne znam...više nisam sigurna šta je ispravno šta ne...samo znam da me ubija..ubija ono lepo u meni...
rečima...postupcima...osećam se ja ta koja ne zna da daje...koja ne donosi dobre odluke
Umorna sam...jako sam umorna...od svega....
Želim samo malo ljubavi, neko da me voli, da znam da neko želi da sam pored njega, da mu je dovoljno da bude kraj mene gdje god, kad god...da znam da me neko voli kao i ja njega....malo poštovanja i razumevanja želim...da li je to mnogo? :(
koraci na pogresnom tlu
Zasto uvek dopustim da je neko drugi vredniji od mene?
Da se ja osecam kao da uvek smetam u toj prici?
Zasto ja moram nekog da prihvatim na isti nacin kao i neko drugi?
Uskoro ce mi reci i kojim ulicama mogu da prolazim i gde smem da se pojavim...da se NE sretnemo...Zasto sam ja ta koja mora da se sklanja i da se oseca krivom.
Ja nisam ovo zelela...prihvatil sam radi ljubavi..iz postovanja prema osobi koju volim...a na kraju u celoj prici, ja sam ta koja je neodrasla, nezrela, razmazena.....
Ja koja pravim problem, ne razmisljam...
Tuzna sam....
Ponekad smeta kad neko ne stane na vasu stranu, ne da vam podrsku onda kad mislim da je to potrebno.
Kad dozvoli da ta ista osoba utice na nas da se svadjamo....dopusti da se mi sklanjamo iz ovog sveta...jer to neko u svojoj glavi ne moze da prihvati.
Nekad mi dodje da sve pustim...da se sklonim i da ne smetam ni njoj, ni jednoj njegovoj drugarici,komsinici..kome god...jer ocigledno je da svi imaju negativan stav prema meni...a ni ne znaju me...zato jer ne mogu da prihvate da sam ja kraj njega.
Nekad boli sve to...boli jer on ne vidi...ili ne zeli da vidi...ili jednostavno ne shvata to isto kao i ja....
Ne shvata da se ja osecam jadno u celoj prici, osecam se krivom jer sam sa njim.
Imam osecaj da bi mnoge usrecila kad ne bi bili zajedno....
Ne razumem ja tu ljudsku drskost i bezobrazluk..granice do koje su ljudi spremni ici.. Ja nemam snage vise da se borim sa tim...ne mogu sama...ne zelim...I ne zelim svaki put da govorim kako se osecam povodom toga...Zelim da vidi, oseti...jer drugacije...sta mi znaci???
Sta znaci kad ja dobijem komentar u celoj prici da sam neodrasla....Nekad se zapitam da li to stvarno misli,
Veceras sam se bas rastuzila...po ko zna koji put...jer sam ocekivala od njega drugaciju reakciju...da stane iza nas...a ne da dozvoli da se on i ja posvadjamo,
Dodje mi da odem iz price zbog ovakvih stvari...ne zato sto sam slaba...vec zato sto ne zelim da se borim sa ovakvim stvarima...meni to ne treba..ne treba mi bivsa devojka koja ne moze da se pomiri sa cinjenicama...tri godine...ne mogu vise....zaista ne mogu...
Mislila sam da ce sve doci na svoje mesto....pored svih problema oko veze, posla, zivota...meni je ovo suvisno...ja nemam snage boriti se sa necim, sa nekim...ja nikog ugrozila, povredila ili ruzno rekla nisam da bi imala potrebu da se osecam krivom...a konstanto se ja osecam da sam visak u celoj prici i da sam ja ta koja treba da cini ustupke, i da bude zahvalna zbog nekih stvari. Ja to nisam trazila...ja sam dobila..usla u sve to...prihvatila neciji nacin zivota....verovala....ali ne mogu vise ja da se osecam krivom jer se zabavljam sa nekim.
Meni suze ne trebaju svako vece.....
mesec maj...raskida i svadja
Nekada je maj bio poznat po svadbama, ljubavima...a sada...samo cujes lose vesti...raskidi na sve strane.
Ne znam da li ovo vreme utice na psihu ljudi, s obzirom i da je klima poludela pa moguce i ljudi sa njom. I mi smo deo prirode tako da u sve verujem. Neku unutrasnju nesvesnu povezanost.
I ja sam naletela na okrsaj..svadju....doslo mi je da dignem ruke od svega. Iovako vec jedno vreme je sve pocelo da me pritiska. Ne znam na koju stranu da se okrenem a da cujem nesto lepo. Trazim posao i dalje, ljubav i dalje na daljinu, cale ostao bez posla, keva po lekarima, a ja ne znam gde da udarim. Osecam se kao ping pong loptica. I jos na to sve neko ko mi je drag dodje i sjebe me do kraja. Provedem noc placuci, ujutru ustanem kao zombi, natecena i deformisanog lica...treba na posao...trudim se i izmisljam i stavljam obloge na oci da spadne otok koliko toliko da se mogu pojaviti pred ljudima. Ceo dan se pravi kao da ne postojim...A ja svo to vreme ne znam zbog cega.
Pre koji dan sam razgovarala sa jednom prijateljicom koja isto komentarise kako ima tesku osobu kraj sebe...i onda se zamislim i shvatim da sve sto prica razumem...jer kao da gledam sebe i njega...i u jednom trenutku je nesto rekla..sto mi se urezalo...Danas sam razmisljala o tome...
Cesto kazem sebi da cu biti pametnije, ali onda uvek odreagujem emotivno...uvek sam za sebe mislila da sam jaka osoba psihicki, tj da svoju slabost nikom necu pokazati..a eto...ova veza me je totalno izmenila..ponekad mislim da je izvukla iz mene neke lose stvari i pored svih onih dobrih. Cesto se uhvatim kako ne volim samu sebe...a to je ono najgore osecanje...kada znas da se srce i razum bore....
Volela bi cuti nesto lepo....nekako....osecam se da se gusim u problemima....i koje sve odgurujem od sebe a znam da ce me jedan dan samo stisnuti...sve se pokrenulo....porodica...ljubav...posao..zdravlje..pare...sve....sve je krenulo nekim losim putem...ali jos uvek se nadam suncu.
mirno more
Nekad se pitam kuda ovaj život vodi...kuda me moj izbor vodi. Ponekad pomislim da nekom samo popunjavam vreme, jer nekako krajičkom svoje svesti imam osećaj da će se on vratiti na početak. Ostati tamo gde jeste. Vratiti se tamo odakle je počeo. Ne znam. Možda grešim. Nekad imam osećaj da živimo skroz odvojenim životima a da smo samo na trenutak tu..zajedno..u istom svetu.
Nedostaje mi zagrljaj. Nedostaju mi pogledi, Neko da me stisne..kaže mi da me voli..da će uvek biti tu...da se neću osećati kao da uvek ja nešto pogrešim.
Znam...sama sam kriva za ovo...mislila sam da sam jaka osoba..ali to je samo privid..slabić sam....
Ostavi trag pored puta svog
tu zlatnu precicu do srca tvog
trazicu te kad slome me
daljine, tuge sve, andjele
Jos znam da pitam se
sta smo to mi kroz godine
da l' stari hir, zamagljen vid
za oboje
Zivim dugo, predugo bez nas
drugi su svoje ispricali price
a sta smo mi do sad
Vrati mi dusu na mirno more
tamo da potonem
da jednom zauvek ljubavi nasoj
orden prisijem
prođi godino što pre...
Može li kako gore da se završi ova godina nego plačem?
Ponovo danas...i juče...i prekjuče..Da li ja ovo zaslužujem? Je li moguće da sam ja tako loša i da On mora da se dere na mene..da me psuje..da se vređa? Je li zaista mora???
Ako neko ne treba da se ophodi tako prema meni..to bi valjda trebao on da bude...
Kažu dobijemo ono što zaslužujemo... možda ja ni nisam vredna nečeg boljeg...kada to iznova i iznova dobijam, kakva god ja bila prema nekome....
Sta mi to nocas radis
mojom se mukom sladis
uzimas i ovo malo
sto je od mene ostalo
Sta mi to nocas pricas
opet one iste price
zbog kojih mi mladost prodje
a sreca niti dodje
Sta ce mi sad ljubav
nisam ti ja za to
sto me nisi voljela
kad je trebalo
Sta mi to nocas pricas
zar opet one iste price
zbog kojih mi mladost prodje
a sreca niti dodje
http://www.youtube.com/watch?v=W5ssWGuCOKA
Znam ja šta je problem...treba birati s kim će provesti taj 31. Bira između mene i nje..mene i "cimerke"....nikada on neće započeti svoj život samostalno..previše je on navikao da ima stalno nekog pored sebe...toliko..da je u stanju reći da će ostati sa njom u stanu..ne pitajući se....šta sa mnom....ni jednog trenutnka nije upitao imaš li ti gjde otići? Ne...ipak je bitnije drugoj osobi praviti društvo..iako zna da je meni bitno samo da smo zajedno..čak ništa ni ne tražim--nigdje da idemo..ništa...samo da smo together...Možda...ko zna...možda nisam dovoljno vredna da bi meni udovoljio i ispunio tu jedinu želju...možda....ja previše očekujem od njega..od nas...možda ja nisam vredna njegovog vremena..njegovih živaca..njegovog sveta...
Očigledno je da ima neki problem sa mnom..a ne želi meni..možda ni sebi da prizna..a znam, znam da mu ne prijam više kao pre....za sekundu me gurne od sebe..za sekundu u stanju da me rasplače..jer se dere na mene..vređa...Da li je to ono što on treba da mi da??? Onda pomislim...da li sam ja ikad za svo ovo vreme njemu rekla nešto pogrdno..jednu jedinu reč...
Da li se lepo ružnim vraća???
imati pa nemati....
Znaš li kakav je osećaj kad misliš da imaš sve...da je ovo jedan običan dan. Ali nije. Pretvorio se u tugu...plač. Pomislih kako ću konačno napisati neki lep post koji odiše nečim lepim...i eto kako se sve može promeniti zar par sekundi.
Da li ja stvarno nisam videla da nešto nije u redu? Da li sam primetila da je nekom manje stalo do mene..da se ne oseća više tako ispunjen? Zar je moguče da sam žmirila na to? Vrtim film...vraćaju mi se slike...razmišljam o trenucim provedenim sa njim u poslednje vreme...i sad se suze slivaju....jer se preispitujem...da li su ti momenti išta značili?
Osećam se jako potišteno. Plače mi se bez prestanka. Toliko suza. Pokušavam ostati ok...a cepam se na sto delova...boli koliko steže u grudima...
a ja nemam reči...šta bi rekla...šta promenila...proganja me osećaj da je ta osoba več odlučila u svojoj glavi..da je samo pitanje dana kada se odluka biti definitivna. Ovo više nije kriza kod njega....
a ja kao dete....ne znam kako bi opisala osećaje koji me preplavljuju...samo suze izlaze iz mene bez prestanka....
da, ja to jako želim i hoću
Neke noći su naprosto takve. Tužne. Prazne.Bez toplih reči, zagrljaja...nekog pored vas. Dva dana vlada neka usamljenost u meni, Koliko sam se otuđila, povukla u sebe toliko mi treba i topline, bliskosti..a nema je. Samo je prividno tu..virtualno. Ali dokle tako. 
Nekada pucam po šavovima što već jednom stvari ne krenu svojim putem.
Večeras se povela neka tema sa rodbinom, u slučajnom spominjaju, zašto ja već ne planiram nešto, da se udam da stvaram nešto. I to pitanje od mame. I onako gledam je....ne znam šta bi joj rekla..ne znam da li ona vidi kako živim..kakvu vezu imam..da ne mogu da sklopim kraj sa krajem ni sa čim u životu.
I pomislim u sebi..da li ona zna koliko ja to želim? Koliko želim nešto svoje da imam? Samo tupi udarac u grudima. Več dva dana se tako osećam. Imam nekog a kao da ga nemam. Ovo okrutno zvuči...ali mislim na onu fizičku bliskost koja vam je nekad potrebna. Da je neko tu. Da vas zagrli, pomiluje, da samo šutite kraj nekog. Znam i da se on tako oseća. Zbog toga nekad imam osećaj da mu kradem život. Da održavamo neku veštačku atmosferu u želji da jednom bude bolje. Sve do jednom...sve dok neko od nas dvoje ne prsne..i kaže ne mogu više. Jer..svesna sam da ovako ne može doveka. Čoveka to ne može zauvek držati.
Ne bojim se za sebe...znam da ja nemam kome da idem, ne želim nikome drugom da idem, nemam potrebu da imam nešto normalno po ceni da je to bilo ko. Treba mi samo moja sreća sa njim..ako je to on taj pravi....samo mi treba šansa...da otkrijemo da li smo to mi...nas dvoje koje ćemo da gradimo nešto i pravimo zajedničku decu...
Život je čudan..komplikovan..uvek vam se nešto ispreči u životu, nešto na šta ne možete uticati. Tad samo ćekate da kamičak sreće padne u vaše ruke.
Ćekanje...reč koja ubija. Ne želim više da živim u vremenu čekanja. Želim da se to desi. Da želim, Želim šansu da budem samostalna, da stanem na to polje jedan...da svako veče ležem i budim se kraj njega...da sama gradim svoju sreću...kakva god ona bila...ali znam da je ja oblikujem....da nema toga...čekaj...biće ok....izdrži...vidimo se za vikend.
Kažu da nešto jako želimo da nam se to ostvari..da treba pozitivno razmišljati. Ne znam da li ima neke osobe koja želi nešto više i jače nego ja?! Mislila sam..bila ubeđena...da u ovo vreme neću kuckati sa ovog mesta....da ću u decembru gledati zimu s druge strane reke....Ne, ne predajem se!!!! Samo kažem jasno glasno...DA JA TO ŽELIM..ŽELIM SVIM SRCEM I DUŠOM...ŽELIM KONAČNO DOBITI PRILIKU BITI SAMOSTALNA...DOBITI POSAO...SPAVATI SVAKE NOĆI U ZAGRLJAJU LJUBAVI I ŽIVETI PUNIM PLUĆIMA. BITI SVOJA.
prehlada pomešana sa tugom
Prehlađena sam već par dana. Nikako da me popusti neka sitna temperatura koja me već izluđuje. Što je najgore od svega kad sam pomislila da ću da prestanem da se izležavam uhvati me kašalj koji me iscrpljuje do iznemoglosti.
Smorena sam već par dana od svega. I od svog tog mog neraspoloženja uspela sam i da se zakačim sa njim. Možda jesam razmažena, a možda sam samo željna PRAVE REČI u pravo vreme. Nekad mi je sitnica potrebna da me vrati na dobar put...ali ne...umesto toga ja dobijem samo suprotno. Možda jesam ponekad i teška..teška sam samoj sebi..nisam sreća sama sa sobom pa pokušavam da se uhvatim za komadić nečeg lepog...ali to lepo je nekad toliko na dohvat ruke a toliko daleko..nedodirljivo. Samo jedna pišljiva topla reč mi treba. Znam ja da me voli. Da mu značim. Ali nekad je potrebno nešto manje od toga...jedna mala sitnica...sitnica koja meni nekad više znači od bilo koje stvari vidljivije sa sto kilometara.
I danas sam toliko potištena. Boli me glava od prehlade i umesto da mi bude bolje imam osećaj da mi je gore...još moje psihičko stanje uopšte ne pomaže u svemu ovome..a ne mogu se otrgnem iz ništavila.
Minuti...toliko sporo prolaze...dan nekad zna biti jako dugačak. Poželim da što više vremena prespavam..ali ne mogu..nervoza mi ne dopušta. Ne mogu se opustim već danima. Kao na iglama.
Popijem lek, pa opet me pomaže...ne mogu nikako da izađem na zelene grane sa ovim. Za ovo par dana ne znam koliko sam samo čaja popila, voća pojela..i nipšta. Samo ležim i gledam filmove..ne mogu više ni to.
I tako...ja bi i dalje želela da je samo neko kraj mene..da me čuva..i pazi...da me voli..da mi da malo svoje snage za bolje sutra...jer sama ne mogu da je pronađem....
p.s. usamljena sam...Mrak..sveće..Oliver Dragojević...i tu je samo USAMLJENOST...prožima mi celo telo svojim postojanjem
A on...ni da pozove....
reči
Kako nekad reči mogu zvučati teško...
Izgovori ih neko...ja ih bukvalno shvatim..i tu je kraj. Počinje sto pitanja u mojoj glavi. Razmišljanja šta one u stvari znače. Ponekad mislim da neke reči tako izgovorene, u naletu iskrenosti, u stvari..dolaze iz podsvesti...da u stvari one stvarno znače baš tako kako su izgovorene..a da samo njihov kreator sebe ubeđuje da to nije tako.
Pitam se da li neke stvari treba pustiti u životu? Pustiti ih sada dok je vreme...
Da li se nekad osećate kao da nekom oduzimate život i vreme? JA...ja se trenutno tako osećam..i to me poražava...
u dobru i zlu
Da li verujete u instituciju braka? Ja više. Neke stvari u životu su mi pokazale da je to danas, u ovom društvu jako teško postići. Svi su se okrenuli ka sebi..postali sebični..prvo oni pa svi ostali..nema kompromisa...nema tolerancije..to je izgubilo svako značenje. Nažalost. I najgori je onaj osećaj kad idete u nešto, a delom svog srca i mozga znate da grešite..da ide pravo u provaliju..ali neka čudna sila vas vuče..sila koja se zove LJUBAV. Danas sam čula jednu priču koja me je i inspirisala da o ovome pričam. Klasična priča, gde devojka rastura šest godina dugu vezu da bi se udala za sadašnjeg, s njim napravila dete, i evo dve godine su prošle i ona razmišlja o razvodu. Izlazi svaki vikend, ne radi, nikad nije tu, i između svega toga između grada i porodice izabrao je grad. Da li vam treba drugi dokaz koliko nekome značite??!!
Nekada čovek žmuri pred sobom, vidi stvari koje se pravi da ne vidi, dopušta da ga druga strana ubedi u suprotno, iako ste se i sami uverili u sve, opet dopuštate i pored sve inteligencije da kažete, DA, VERUJEM TI. Porazno je to za nas žene. Slušala sam danas tu priču, i shvatila kako smo mi svi po malo takvi..nekad idete pravo kroz zid. To je jedna od negativnih osobina kod mene. Tvrdoglava, Mislim da će me to koštati u životu. Plus emotivnost.
Odlaganje trenutne boli. A možda ta bol mora da dođe. Samo sam ja kukavica da je pustim. A opet duša sve trpi, Bori se tada. Na kraju opet ja samu sebe kaznim...DUŠU..SRCE ILI GLAVU. Nešto uvek strada,
Nije čudo što ne volim happy endove u ljubavnim filmovima. Valjda zato što znam da je to jako retko.
Život je mnogo suroviji od happy end-a....
